Иако бежични мишеви нису широко прихваћени, њихов развој има дугу историју.
Логитецх је успешно развио свој први бежични миш 1984. Међутим, рани бежични мишеви су се ослањали на инфрацрвено светло као носач сигнала, а овај производ је на крају пропао због бројних проблема са перформансама.
Логитецх је 1994. године развио миш користећи 27 МХз РФ бежичну технологију. Ова технологија је постала примарно комуникационо решење за ране бежичне мишеве, али је имала ограничења као што су ограничена даљина преноса и велика потрошња енергије. 27 МХз технологија је такође постала нова комуникациона технологија за бежичне тастатуре и мишеве.
Године 1998. основана је посебна интересна група (СИГ) за развој Блуетоотх технологије. Блуетоотх, са својим стандардом који је дефинисао СИГ, ради у опсегу од 2,4 ГХз, са наредним верзијама које континуирано побољшавају ефикасност преноса и смањују потрошњу енергије. Међутим, и 2,4 ГХз не-мрежно решење и Блуетоотх технологија су касније примењени на бежичне мишеве. 2.4 ГХз бежична технологија је постепено постала главна, решавајући неке од недостатака ранијих технологија и подржавајући ефикаснији пренос и мању потрошњу енергије. Савремени бежични мишеви првенствено користе стандарде бежичне технологије Блуетоотх, 2,4 ГХз (и 5,8 ГХз), што омогућава ширу примену.
